Počevši od oktobra, Japan će iskusiti potpuno nov kopirajt režim. Piraterija je u Japanu oduvek bila izuzetno opasna. Policija nadgleda fajlšering mreže, povremeno pravi racije nad piratima, a njihove kompjutere prikazuje na večernjim vestima. Ali, od 2012, prekršioci se suočavaju sa 2 godine zatvora zbog nezakonitog skidanja fajlova sa interneta.

Ali zbog čega je zapravo skidanje podataka sa interneta kriminalna radnja? Agenciji za pitanja kulture, koja se bavi nadgledanjem zakona, je sve teže da definiše šta zapravo zakon konstituiše kao kriminalnu pirateriju.

Prvo, pozabavimo se značenjem reči “skidanje”. Ovim novim zakonom, imate prikrivenu dozvolu da puštate u strim sve i svaki piratski YouTube video snimak, ali svako trajno čuvanje kopije originala je veliko no-no. Ali ipak, biće potpuno u redu čuvati stripove sa internet stranica, a tekstove možete kopirati koliko vam drago zato što Agencija za kulturna pitanja tumači reč “skidanje” kao nešto poput audiovizuelno snimanje, a ne kao neki drugi tip binarnih podataka. Iza ovoga nema neke velike logike, i još uvek nema pravila za, na primer, konvertovanje video fajla u slajd prikaz.

Dalje, Agencija za pitanja kulture nam daje veoma maštovito objašnjenje “nelegalnog skidanja”: kažu da TV programi koji su već emitovani, ali još uvek nisu dostupni na DVD-u ili Blue-Ray disku, mogu slobodno da se skidaju zato što su već besplatno emitovani! Pa opet, možete biti optuženi za pirateriju zbog prekršaja. Još gore, ljude koji aplouduju takve video fajlove čekaju unapred pripremljene optužbe za kriminalno delo.

Pređimo sada na snimke nepoznatog porekla do kojih znatiželjni ljudi često dolaze na internetu. Većina zakona kaže da morate imati internet da bi na nelegalan način došli do materijala koji je sa istog skinut, a to se ne može tek tako dokazati. Zapravo, i u slučaju da ima nekih sumnji, izgleda da u Japanu ne postoji niko ko veruje da se namera o prekršaju može dokazati. Jedan advokat pretpostavlja da je “teško zamisliti da je muzika i zvanično odobrena za deljenje na peer-to-peer mrežama”, što bi, kako se čini, korišćenje Gnutellae kao osnovnog alata u potrazi za onim sjajnim pesmama Jonathan Coultona od vas napravilo sumnjivo lice.

Na koji način da autor stavi do znanja da neki materijal možete bezbrižno skinuti? Agencija za pitanja kulture traži od korisnika interneta da pronađu znak izdavačke kuće pod nazivom “L mark”, ali ovu oznaku ne može koristiti bilo ko; umetnici se moraju učlaniti u Asocijaciju izdavačkih kuća Japana i moraju plaćati kako bi koristili pomenutu oznaku koju trenutno koristi ne više od 300 intenet stranica. Nema ni reči o tome da li oznaka Creative Commons ili javni domen mogu poslužiti kao odbrana protiv lažnih tvrdnji o kopirajt prekršaju koji podleže kriminalnoj odgovornosti.

Kada na legalan način dođete do muzike ili filma, ne smete ih piratizovati, ali ih slobodno možete poslati preko mejla drugim ljudima. Slanje mejlova koji sadrže MP3 ili video određenom prijatelju je u Japanu i dalje legalno, pod pretpostavkom da ih ne nudite kao uslugu piratima. Možete poslati preko mejla čitave CD-e koje ste skinuli, u okviru nekih razumnih granica. Ali, nije vam dozvoljeno da zaobiđete kopirajt zaštitu ukoliko ona postoji na CD-u, zato sklonite prste sa tog Shift tastera.

Ovo nije pravni savet, ali zakon je toliko neodređen da bi bilo pravo iznenađenje ukoliko bi imao veći uticaj na brojne procese pred sudom. Ukoliko se krivica ne može dokazati, u Japanu, većina slučajeva se odbacuje, ili se kod tužioca izjasne krivima pre nego što odu na sud, zbog čega je tamo stopa presuda gotovo 100%. Ranija iskustva ukazuju da će samo najozbiljniji prekršioci, poput ljudi koji aplouduju TV programe na fajlšering mreže, biti odvedeni na parnicu.

Source: Agencija za pitanja kulture (japanska)